prvi deo
U mirnom delu grada Sen-Milo, gde se kamene kuće nižu poput priča iz prošlih vremena, na kraju slepe ulice živeo je francuski buldog po imenu Bruno sa svojim vlasnikom Emanuelom.
Bruno je stigao u Emanuelov život kao poklon krajem februara, u danima kada je Emanuel, nakon razvoda, bio povučen i tih. Isprva, nije osećao povezanost s malim psom, ali sve se promenilo jedne jutarnje šoljice kafe. Dok je sedeo na terasi, obasjan prvim zracima sunca, udahnuo je svež morski vazduh i zamišljeno planirao dan. Tada se Bruno, nespretno šepureći ka vratima, pojavio pred njim, podigao okice i zalajao. Njegov glas bio je tanak, gotovo mačji. Taj zvuk, sitan ali pun života, rastopio je nešto u Emanuelovom srcu—toplina koju dugo nije osetio razlila mu se telom, a u očima mu se pojavio osmeh. Pomazio ga je, ne sluteći da je upravo u tom trenutku prihvatio Bruna u svoj život.
Želeći da osigura da Bruno ne bude sam dok je na poslu, Emanuel se obratio komšinici, staroj baki koja je imala maltezera Leona. Ona je rado pristala da pazi na Bruna i detaljno mu objasnila šta sve treba da nabavi za štene. Emanuel, neiskusan u svetu kućnih ljubimaca, osetio je blag nemir—hoće li znati da kupi sve što mu treba? Ali prihvatio je izazov.
Tog dana, Emanuel je, po prvi put, zamolio nadređenog da ranije izađe s posla. Zbunjen njegovim zahtevom, nadređeni mu je dao dozvolu. Emanuel se odvezao do prve prodavnice za kućne ljubimce. Unutra ga je dočekalo šarenilo boja, svet koji mu je delovao čudno očaravajuće. Dok je lutao odeljcima, prišla mu je prodavačica. „Gospodine, da li želite nešto za vašu mačku?“ Emanuel se trgnuo. „Ne,“ promrmljao je, pa se brže sabrao. „Imam psa, francuskog buldoga, tek mu je tri meseca.“ Prodavačica se nasmejala. „Imam i ja francuskog buldoga! Biće mi zadovoljstvo da vam pomognem.“
Sa njenom pomoći, Emanuel je odabrao sve što je Bruno trebao—krevet, igračke, hranu, povodac. Dok se vraćao kući, osećao je neočekivano zadovoljstvo. Osmeh mu se nehotice pojavio na licu.
Bruno se, igrajući se s maltezerom, razveselio kada je ugledao Emanuela. Trapavim korakom dotrčao do njega, seo i gledao ga pravo u oči. Emanuel se sagnuo, pomazio ga i, nesvesno, poljubio u glavu. Bruno je, kao odgovor, počeo da ga liže po licu, a Emanuel se opet iznenadio—ovaj put ne neprijatno, već s toplinom koja mu je grejala srce.
Dani su prolazili, meseci su se nizali, a njihovo prijateljstvo je raslo. Emanuel je sve više uživao u Brunovom društvu, vodio ga na obalu, igrao se s njim na pesku, smejao se njegovim nestašlucima. Na poslu je, po dozvoli nadređenog, počeo da dovodi Bruna, a zaposleni su ga obožavali. Bruno je donosio radost gde god bi kročio, čak i klijentima agencije. Emanuel je osećao da mu život polako vraća boje.
Zima se bližila, dani su postajali kraći. Bruno je napunio godinu dana. Jedne hladne večeri, dok su se šetali, Bruno je zastao pod svetlošću ulične lampe. U daljini, ispod bleštave svetlosti, stajala je pudla. Njeno tamno krzno je svetlucalo poput noćnog bisera, pokreti su joj bili graciozni, nežni.
Brunovo srce je poskočilo. Nikada ranije nije osetio takvu čežnju—nešto novo, snažno. Njegova pažnja je bila prikovana za pudlu, ali ona je nestala u dvorištu sa svojom vlasnicom. Bruno se vratio kući sa Emanuelom, ali nije bio isti. Zamišljeno je gledao kroz prozor. Emanuel nije znao šta mu se dešava—misleći da je pas tužan zbog kratke šetnje.
Ali Bruno je svake večeri tražio pogledom pudlu. No, nije je sretao. Njegove noći su postale duge, proveo bi sate zureći kroz prozor, sanjajući o ljubavi koja mu je izmakla.
Jedne večeri, Bruno je odlučio da je pronađe. Dok su prolazili pored njene kuće, naglo se istrgao iz Emanuelovih ruku i potrčao. Emanuel je zbunjeno pojurio za njim.
Bruno se zaustavio kod ograde, u njenom dvorištu ugledao svoju voljenu. Srce mu je brže zakucalo. Ali tada, iza nje, pojavila su se tri šteneta.
Bruno se ukočio. Slika ispred njega bila je neočekivana—nešto mu se stegnulo u stomaku. Emanuel ga je nežno pomazio po glavi. „Bruno, neke ljubavi su nedostižne. A neke se nikada ne dese.“
Bruno se polako okrenuo. Sa težinom u grudima, vratio se kući sa Emanuelom.
Te noći je dugo ležao u svom krevetu, gledajući kroz prozor. Ljubav, pomislio je, cveta u najneočekivanijim trenucima. I nestaje na mestima gde je najmanje očekuješ.
Priču napisao . Miko.Miroslav Vasić
Francuski Buldog 