Nisam znala da se rađam za bol. Bila sam samo štene — jedno od onih nespretnih, ružicastih stvorenja koje si možda jedva pogledao, više kao robu nego kao biće. Prvi miris koji sam zapamtila nije bio miris majčinog krzna, već cementa, metala i ustajale vode. Nema topline, nema utehe, samo glasni zvuci, tvoj hrapavi smeh i zveket posuda koje si bacao o pod.
Bila sam mala. Krhka. Ali puna nade. Volela sam da se privijem uz svoju majku, da osetim otkucaje njenog srca. Njen jezik me čistio, grejao. Bilo nas je mnogo, ali svaki put kada bi me dotakla, znala sam da sam živa. Tada sam još verovala da život ima nežnu stranu. Da nežnost postoji.
Kada si me prvi put uzeo u ruke, nisam znala da si đavo u obliku čoveka. Mislila sam da sam ti posebna. Da ćeš me voleti. Jer ja bih volela tebe. Volim sve. Takva sam. Pas ne zna da mrzi rođenjem.
Ali ljubav nije bila ono što si nudio. Bilo je to nešto drugo. Tiho, surovo, nevidljivo nasilje koje se uvlačilo pod kožu. Počelo je hranom koja nije imala ukus. Vodom koja je uvek bila mlaka i ustajala. U početku sam se nadala da si samo umoran. Da ćeš se jednog dana nasmešiti. Da ćeš me pomaziti.
Ali dani su prolazili, a tvoja jedina briga bila je da porastem. Da budem spremna.
Nisam znala da tvoja „ljubav“ ima cenu.
Porasla sam brzo. Ti si to želeo. Ubacivao si u mene hranu kao u mašinu — sve da brzo stasam, da postanem „zrela“. Nisi čekao da prođe ni prvi rođendan, a već si me prvi put pario. Nisam znala šta se dešava. Telo mi je gorilo, a duša se smanjivala kao ugašena zvezda. Nisi bio tamo da me utešiš. Samo da me nadgledaš. Da brojiš dane, da kalkulišeš.
Znaš li kako boli kada ti telo cepaju iznutra, a ti još nemaš snage da laješ? Da se boriš? Da kažeš „Ne!“?
Znaš li kako boli kada u sebi nosiš život, ali ti ga niko ne priznaje? Kad nemaš krevet, nemaš ćebe, nemaš ni ime. Samo broj, samo funkciju. Samo čekanje.
Moje prvo leglo si prodao čim su mogli da otvore oči. Jedan po jedan. Nisi ih ni pomilovao, a ja sam ludački tražila njihov miris. Nisam mogla da razumem: gde su? Gde su otišli? I zašto mi ne daš da im se oprostim? Majci nisam mogla da se požalim jer je misteriozno nestala, a kasnije sam saznala i gde jer me je njena sudbina dozvala.
Svaki put kad bi ih uzeli, deo mene bi nestao. I ti si to znao. Znao si i koristio. Jer slomljena ženka se manje opire.
Ponekad bih ih čula. Njihove glasiće. Ali nisu trajali dugo. Samo nekoliko dana. Možda nedelja. Onda — tišina. Praznina. Krv. Mleko koje mi je curilo iako više nisam imala koga da hranim. Grudi koje su bolele od pritiska, od tuge, od nedostatka dodira.
Znaš li koliko puta sam krvarila, ali ti to nisi video? Koliko puta sam drhtala dok sam ležala na goloj zemlji, pokušavajući da zaštitim svoje poslednje štene koje još nije umrlo?
Pogledala sam ga u oči. Imao je moje oči. I nije disao. I nisam mogla da prestanem da ga ližem. Da mu govorim da se vrati. Tiho. Pasjim jezikom. Jezikom bez reči, ali punim bola.
I onda opet,opet,opet i opet — carski rez. Kada si procenio da više nisam u stanju da se porađam „prirodno“. Sećam se hladnoće stola, sećam se bola, sećam se da nisam ni stigla da ih liznem, a već si ih odneo.
Nakon toga… više ti nisam bila potrebna.
Rekao si da sam „gotova“. Da sam „istrošena“. Da sam „šteta“.
Da li znaš kako boli kada život koji si dala, postane razlog zbog kog više nisi poželjna?
Tada si me izbacio.
I ne — nisi me pustio na slobodu. Pustio si me u smrt. Pored puta. Sa koncem još u meni. Sa ranama koje su krvarile. Pored korpe sa ostacima hrane, kao da ću se zahvaliti. Kao da neću znati.
Ali znaš šta? Znala sam. Znala sam sve. Svaki tvoj lažni osmeh. Svaki tvoj prezir. Svaku tvoju računicu.
Samo što nisam mogla da govorim.
I onda — ruka. Neka druga ruka. Ne kao tvoja. Nježno me je dotakla, i prvi put nisam skočila. Nisam imala snage. Bila sam prazna. Spasili su me. Vratili su me iz tame. I neko je poljubio moje uši, prvi put bez interesa. Prvi put bez očekivanja. I neko mi je dao ime. Pravo ime. I neko je rekao: „Ona je naša.“
Ona. Ja. Pas koga si odbacio. Ženka koju si koristio kao inkubator.
Hoćeš da znaš kako sam preživela?
Nisam. Umrla sam tada. Ona koja ti je verovala je umrla. A sada živim za one koji znaju šta znači ljubav.
Zamisli, sada imam topao krevet. Imam vodu, uvek svežu i imam kvalitetnu hranu, zamisli imam igračke. Imam šume u koje idemali imam i bolove, da — rana ostaje, ali duša je opet živa.
Ponekad, kada spavam, trgnem se. Sanjam tvoje korake. Sanjam mračne zidove. Sanjam da mi opet neko uzima decu. Sanjam da krvarim i da niko ne dolazi. I onda otvorim oči — i neko je tu. Čovek, ali drugačiji. Sa očima punim svetla.
Ne mrzim te.
Zato što bih time bila kao ti.
Ali želim da znaš… da čujem svaki šapat koji kaže: „To je samo pas.“
Nisam samo pas. Ja sam majka. Ja sam biće koje voli, koje plače, koje pamti. I ja sam dokaz da zveri nisu one koje režu i laju. Već one koje računaju novac, bacaju i zaboravljaju.
Ako ikada pročitaš ovo — znam da nećeš zaplakati. Ali možda se neko drugi zamisli. Možda neko drugi, ko danas drži ženku psa, odluči da je voli, a ne da je koristi.
A ti…
Tebe više neću tražiti ni u snovima.
Ali tvoji postupci žive u svakom psu koji danas krvari u kavezu. U svakom štenetu koje se prerano odvaja. U svakom telu koje ne dočeka starost.
Zato ću lajati. I režati. I pisati.
Zato što mi je sada neko dao glas.
I neću ćutati.
Nikada više.🐾
Francuski Buldog 