U senci tzv. legalnih odgajivačnica, iza slatkih štenca iz izloga i lažnih osmeha na Instagram profilima „uzgajivača“, krije se industrija bola, nemilosrdna kao nož koji reže dušu svakom ko ima srce. Ovo nije članak o zloupotrebi životinja. Ovo je optužnica. Ovo je poziv na buđenje savesti – ako je još ima.
Jer, negde u mračnoj garaži, u prljavoj šupi bez grejanja, vezana za metalnu žicu, leži iscrpljena ženka psa. Ona više nije potrebna. Islužena je. Istrošena. Njeno telo, koje je nekoliko puta brutalno otvoreno carskim rezom da bi „dala proizvod“ – štence koji se prodaju za stotine i hiljade evra – sada je bezvredno. Za „odgajivača“, ona je otpad. A otpad se baca.
Žrtve lažnog uzgoja: Ne vidljive majke
Te ženke nisu kuje. One su majke. One su bića sa dušom, sa strahom, sa nadom. Ili su to bile – dok ih sistem nije samleo. Mnoge od njih, iscrpljene od rađanja, hormonski poremećene, s infekcijama, inkontinencijom i ožiljcima, jednostavno budu „puštene“. Na ulicu. U šumu. Ili, još gore, uspavane bez ikakve terapije. Jer je „skuplje lečiti nego nabaviti novu“.
To su prave žrtve „uzgoja“. Ne štenci koje vidimo. Ne katalog luksuza koji nam se prodaje. Prave žrtve su one koje niko ne vidi, jer su predugo ćutale – ili ih niko nije slušao.
Ko su monstrumi iza ovoga?
Ne, ovo nisu odgajivači. Ne zovimo ih tim imenom. Pravi odgajivač voli, poštuje i brine. Ovo su trgovci smrću. Preprodavci tela. Emotivni dželati. Ljudi sa poremećenim osećanjem za empatiju, obučeni u floskule o „očuvanju rase“. (Nema razlike između njih i trgovaca ljudi).
Psihološki profili takvih ljudi često imaju elemente antisocijalnog ponašanja. Njih ne pogađa bol. Oni ne osećaju krivicu. Oni racionalizuju zlo. Njihov unutrašnji monolog glasi: „To je samo pas. Ona je završila svoje.“ Ali to nisu reči racionalnog bića. To su reči čoveka koji je izgubio kontakt sa sopstvenom humanošću.
I šta je najopasnije? Većina njih ne deluje kao psihopate. Oni su fine komšije. Imaju decu. Osmeh. Fotografije sa psima. Ali iza tog lažnog humanizma krije se hladnoća koja je spremna da odbaci život kao da je pokvareni usisivač.
Patologija kontrole i moći
U korenu ovog ponašanja često leži potreba za dominacijom. Ženka nije partner. Ona je sredstvo. Ona je inkubator. Ne biće koje oseća. Sam čin „parenja“ u tim krugovima najčesce je prisilni čin. A posle carskog reza – koji često bude izveden bez odgovarajuće nege – ženka biva vraćena u prljavi boks, bez leka, bez topline, bez zahvalnosti.
To je obrazac zlostavljanja: kontrola, eksploatacija, odbacivanje. I to je identično ponašanju nasilnika u porodicnim odnosima. Samo što su ovde žrtve one koje ne mogu da pričaju.
Jeziva tišina i saučesnistvo društva
Još jezivije je što sve ovo prolazi neprimećeno. Ili jos gore – prihvaćeno. Jer „kupac traži“, jer „naš narod voli rasne pse“, jer „tako svi rade“.
Ali mi smo društvo koje bira da zatvori oči. Mi smo saučesnici. Kada kupimo psa preko oglasa. Kada ne postavimo pitanja. Kada verujemo pričama o „proverenim linijama“. Kada ne prijavljujemo. Kada ćutimo.
Tišina je najubojitiji zločin. Jer daje alibi.
Psihološki mehanizmi opravdanja
Kako ti ljudi spavaju noću? Kako gledaju sebe u ogledalo?
Psiholozi ovo objašnjavaju kao kognitivnu disonancu – stanje u kojem osoba racionalizuje sopstvene postupke kako ne bi osećala grižu savesti. Oni sebi govore: „Dajem im dom. Mogu da završe i gore. Šta, i u prirodi životinje umiru.“
Ali to je manipulacija. To je unutrašnji pokušaj da se zlo obavije racionalnošću. Da se sopstveni sadizam pretvori u „posao“. Da se crnilo opere floskulama.
Poziv zakonodavstvu: Gde ste?
U mnogim zemljama, uključujući i našu, zakoni o dobrobiti životinja postoje – na papiru. Ali kazne su simbolične. Kontrole gotovo nepostojeće. A inspekcije često neobučene ili korumpirane.
Zašto država ne reaguje? Zato što su psi i dalje pravno „stvari“. Zato što ne postoji politička volja. Zato sto „to nisu prioriteti“.
Ali ne može biti boljeg testa jednog društva od načina na koji tretira one koji su potpuno zavisni. Psi. Ženke. Majke. One koje ne mogu da se brane. Ako njih ne štitimo – koga ćemo?
Heroji na margini
Postoje i oni drugi, heroji. Ljudi iz azila, volonteri, spasioci. Oni koji skupljaju izmučene ženke sa ulica. Oni koji ih leče. Maze. Daju im šansu za novi život.
Oni su dokaz da još ima nade. Da savest nije mrtva. Da se čovek ne meri samo profitom, već saosećanjem. I da ljubav prema životinjama nije hobi – već moralna obaveza.
Apsurd pravde: Azil, Volonteri , Spasioci pod lupom a monstrumi u senci
U zdravom društvu, zakoni bi štitili nemoćne, kažnjavali zlostavljače i nagrađivali one koji spašavaju živote. Ali ovde, u izokrenutoj realnosti u kojoj živimo, događa se nešto što prevazilazi logiku i udara direktno u dušu svakog mislećeg čoveka.
Volonteri, spasioci i radnici azila – ti tihi heroji koji svako jutro počinju čišćenjem rana i završavaju dan pored izmučenih tela koja su drugi odbacili – oni su ti koje inspekcije prvo obilaze. Njihove prostorije se snimaju, papiri češljaju, a svaka greška – makar i administrativna – tretira se kao krivično delo.
Dok oni, koji svoje pse drže u kartonskim kutijama, pare ih bez kontrole, zarađuju stotine, hiljadei desetine hiljada evra i ostavljaju krvave majke da umru u šumi – prolaze ispod radara.
Kako je moguće da se zakonska strogoća sruči na one koji hrane, sterilišu, leče i vole – dok oni koji muče, eksploatišu i bacaju prolaze kao “privatna lica”?
Jer u očima sistema, odgajivač je “privredni subjekt”, a volonter je “problem”. Jer ljubav se ne naplaćuje, a pohlepa se – fakturiše.
To nije greška sistema. To je sistemska greška. To je bolest zakona. To je poraz pravde.
Pogledaj u oči te majke
Pre nego što kupiš štene „sa papirima“, pre nego što poveruješ bajci o „elitnom leglu“, pre nego što novac daš trgovcu, idi do najbližeg azila. Pogledaj u oči ženku koja je ostavljena jer više „nije za rađanje“.
U tim očima videćeš sve: bol, strah, izdaju, tugu, ali i poslednju iskricu nade.
Nemoj da budeš deo sistema koji je tu iskricu ugasio.
BUDI ONAJ KOJI PALI SVETLO.🐾
Francuski Buldog 