Bilo je to jedno sunčano jutro u mirnom kraju gde je sve delovalo tiho i bezbedno… dok se iz pravca kuće porodice buldoga nije začuo zvuk sličan miksu: usisivača, traktora u rikverc i eksplozije kartonske kutije. Ne, nije bio kraj sveta. Bio je samo početak dana porodice Buldogović.
Mama buldog se zvala Madame Bijou – fina, uredna, uvek sa mašnicom na glavi i večitom mrštog lica koje kaže: „Ti ćeš meni blatnjavu šapu na tepih? Probaj samo.“
Tata se zvao Bruno – 14 kila čistog mišljenja da je on šef kuće. A u stvarnosti? On ne sme da kihne dok Madame Bijou ne odobri.
A njihovi štenci?
Eh… četiri čuda prirode:
- Fifi, devojčica sa šapama bržim od svetlosti.
- Pufko, dečko kome je jedina misija u životu – pojesti sve što nije predviđeno za jelo.
- Žuća, dečko koji veruje da može da leti (ali stalno pada).
- Lola, devojčica sa stavom – već sada planira da postane vođa čopora. Ili makar predsednica dvorišta.
Štenci su imali tri meseca. To znači da su tek otkrili dve najvažnije stvari u životu: da je zemlja odlična za kopanje i da je svaki insekt najverovatnije opasni agent kojeg treba zaskočiti i lajati pet minuta bez prestanka.
Tog jutra Madame Bijou je pokušavala da drži kontrolu.
„NE u cveće, Pufko!“
„Lola, to nije frizbi, to je tatina papuča!“
„Fifi, Žuća, NE U KANTU ZA ĐUBRE, TAMO JE… OH NE, SAD SMRDIŠ NA CIKLU!“
Bruno je sedeo u hladu i pokušavao da izgleda ozbiljno, dok je tiho jeo travku, kao nervozan krava.
U jednom trenutku, Fifi je pronašla crva. Pogledala ga je, onako sumnjičavo, pa lajala. Crv, iznerviran, samo je ušao nazad u zemlju. Fifi je to shvatila kao ličnu uvredu i počela da kopa. Žuća se pridružio – iako nije znao zašto. Samo je mislio: „Kopamo? Kopamo. Važi.“
Za 15 sekundi, dvorište je imalo novi krater veličine dečijeg bazena.
U međuvremenu, Pufko je našao crevo. Neko pametan ga je ostavio uključeno. Pufko je shvatio da voda izlazi kada ga zagrize. Zagrizao ga je. I onda – psšššššššššššššššššššššt! mlaz vode je pogodio Lolu pravo u zadnjicu.
Lola je skočila kao da je dotakla električni pastuv. Nije pomoglo to što se spotakla o saksiju, pala u lavor s vodom i izašla kao mokri miš sa frizurom dostojnom rok zvezde iz osamdesetih.
Madame Bijou je od muke sela i počela da se moli da se dvorište samouništi.
Bruno je, naravno, shvatio da je došlo njegovo vreme da bude junak. Krenuo je da prekine haos. Uspeo je da… padne preko lopatice i ostane da leži kao krompir.
U tom trenutku u dvorište ulazi poštar. Greška. Velika. Jer štenci su zaključili da je to:
a) uljez,
b) trkač,
c) dostavljač keksića.
Skočili su kao jedno biće. Poštar je ispustio poštu i pobegao niz ulicu, a štenci su stajali kao pobednici u igri „izazovi autoritet i nanjuši sandale“.
Madame Bijou je zastenjala, kao starija dama koja je upravo videla da joj neko nosi blato preko tepiha sa orijentalnim motivima.
Bruno se tada konačno pokrenuo. Skočio je… ili bolje rečeno, podigao zadnji deo tela i klimavo prišao crevu. Upleo se. Bio je to trenutak tišine. On, u borbi sa plastikom. I onda – opet mlaz, direktno u Madame Bijou.
Ne zna se tačno šta je bilo gore – što je bila mokra, ili što je sada mirisala na blato i cveklu.
Ali… onda se desilo čudo.
Štenci su se izmorili.
Jedan po jedan, pali su na travu. Prvo Pufko, sa slamkom u ustima. Zatim Žuća, koji je ležao kao da mu je život bio težak kao sapun u vojsci. Fifi je zaspala pored creva, sanjajući crve i ratove. Lola je ležala u lavoru, srećna i polumokra.
Bruno se smestio pored njih, uzdahnuo i rekao:
„Ovo… ovo je život.“
Madame Bijou ih je pogledala, još uvek kisla i blatnjava. Po prvi put tog dana, nije vikala. Samo je prišla, legla pored njih i tiho šapnula:
„Sutra sve ponovo… ali neko drugi neka čisti.“
Pouka: Ako misliš da si spreman za francuske buldoge – množi to osećanje sa četiri. A zatim dodaj crevo, cveklu i papuče.
Francuski Buldog 